Danilović: Kako sam postao šampion? Trenirao do sutra!

Ova zemlja nije uvek imala mira i sreće, pitanje da li je nekad bilo lako živeti u njoj, ali je uvek imala šampione.


Kako su i oni najbolji među nama, poput Ivane Španović ili Novaka Đokovića danas, nekada bili samo devojčice i dečaci sa loptom ispred zgrade ili u školskom, sasvim smo sigurni da se na tim igralištima ovih dana igraju neki budući šampioni.

Presudno je razmišljati kao šampion, a upravo će na tu temu narednih dana za naš portal govoriti oni koji su bili i ostali šampioni. Jedan od njih je i Predrag Saša Danilović, koji čekajući 50. rođendan može sa uživanjem da prelistava albume sa slikama iz igračkih dana i posmatra kako njegove kćerke Olga i Sonja i sin Vuk polako i sami postaju šampioni. Olga trenira tenis, Sonja odbojku, a Vuk – logično? – košarku.

Loading...

„MORAŠ DA SLUŠAŠ SAVETE, TRENERA“
Legendarni košarkaš prisetio se u razgovoru za naš portal šta je sve bilo potrebno da uradi na putu od školskog dvorišta do pobedničkog postolja na Svetskom prvenstvu i, u njegovom slučaju, brzo se sve svelo na suštinu – trening (čitaj: rad).

„Ama baš sve sam dao“, prisetio se Danilović, nekada najbolji košarkaš Evrope, danas predsednik Košarkaškog saveza Srbije.

„Da Bog da talenat, odnosno mama i tata, kao prvo“, rekao nam je, a onda naglasio…

„Istina, to je manji deo. Onda slede predanost, velika odricanja, rad, dosta treninga… Kada uslede padovi, potrebna je snaga da se to izdrži i ustane, jer je to neizostavni deo svakog sporta i svake karijere“, rekao je i izdvojio nešto što ne uspeva svim klincima danas, naročito u vreme kada roditelji postaju sve redovniji, angažovaniji i prisutniji kako na treninzima, tako i utakmicama.

loading...
loading...

„Moraš da naučiš da slušaš savete, pre svega, trenera, nikako roditelja… Ma, dosta stvari mora da se poklopi“, rekao je nekadašnji as Partizana, Virtusa, Majami Hita, Dalas Meveriksa i, naravno, reprezentacije Jugoslavije.

„Normalno, mora da se ima sreće, bez toga ništa ne može da se uradi“, dodao je.

Prvi čovek „Kuće košarke“, u koju sa osmehom ulaze najtalentivaniji klinci, a izlaze formirani košarkaši i osvajači medalja na najvećim takmičenjima, opomenuo je najmlađe da se život profesionalnog sportiste i te kako razlikuje od onog koji vode njihovi vršnjaci. Ali…

„TRENIRAO OD JUTRA DO SUTRA“

predrag danilovic danilović

„Kada si na početku, nisi toga ni svestan, jer nećeš sigurno da kažeš da se razlikuješ od sredine zato što nosiš maramicu u sakou. Samim tim što živiš život pun samoodricanja, nisi kao ostali tinejdžeri“, složio se Danilović, koji sve to može da posmatra danas i iz ugla „ćaleta“ talentovanih klinaca.

„Ipak, uz rezultate, kasnije, dolaze neke druge stvari… Ali, ništa u životu ne bi trebalo raditi samo zbog toga da bi se došlo do novog automobila, novca…“, rekao je i dodao:

„Sva ta odricanja imaju smisla samo ako želiš da u nečemu budeš dobar, pa i najbolji“.

Saša Danilović jedan je od igrača koji su bili poznati po „dupliranju treninga“, ne zato što ih je trener kaznio, već zato što se samo tako postaje šampion.

„Eh, da sam rođen u Čačku, samo bih zamočio ruke u Moravu i, sve pogađao, znate kakav ih glas bije. Da se malo našalim“, rekao nam je Sarajlija sa osmehom.

„Pošto nisam, morao sam više da radim. I dalje smatram da rad čini 60, ma i 70 odsto uspeha, pa tek ostalo je talenat“, rekao je i primetio nešto što je sprečilo mnoge talentovane sportiste da postanu šampioni.

„Talentovane osobe su često svesne svog talenta, pa baš nemaju toliku volju za radom“. Jedan od najčešćih „saveta“ je – odlazak u inostranstvo što pre, po svaku cenu.

„U inostranstvo? Da, kada si zrela, formirana ličnost“, rekao je Danilović, koji je u Bolonju 1992. godine došao kao šampion Evrope i sa Partizanom i reprezentacijom Jugoslavije.

Tokom karijere osvojio srebro sa Olimpijskih igara u Atlanti 1996, zlata sa evropskih prvenstava u Jugoslaviji 1989, Italiji 1991, Grčkoj 1995, Španiji 1997. i bronzu u Francuskoj 1999, a sve je počelo osvajanjem Evropskog prvenstva za juniore održanog 1988. u trošnim dvoranama u Vrbasu i Srbobranu pred nekoliko stotina gledalaca.

Evroligu je osvajao i sa Partizanom 1992, kada je bio najbolji strelac i MVP Fajnal fora u Istanbulu, i potom sa Virtusom 1998, koji je u znak zahvalnosti za sve što je uradio do povlačenja 2000. godine povukao iz upotrebe dres sa brojem „5“.

Tako se (p)ostaje šampion!

Izvor: mondo / Foto: fosmedia

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.