Smederevskoj javnosti gotovo su nepoznati potencijali koje ima izletište na Jugovu.
Istraživanja su pokazala da se na dubini od 746m do 862m nalaze ogromne količine termalne banjske vode, koje premašuju temperaturu od 66 stepeni.
I ne samo to, ova voda ima povećanu mineralizaciju i visoki salinitet koja joj daje ukus morskih voda. Sve to predstavlja nesagledivo veliki potencijal za razvoj banjskog turizma.
Svojevremeno je lider nekadašnje Koalicije za bolje Smederevo, Milan Lukić, pokušavao da tu sagradi banjski kompleks, ali mu administrativne spletke to nisu omogućile, pa je cela priča zaboravljena.
Danas, kada Smederevci, osim bazena na Sportskom centru, nemaju gde da se rashlade tokom leta, iznova se nameće pitanje da li je ovde u pitanju nesposobnost ili nezainteresovanost da se postojeći prirodni resursi iskoriste i naš kraj popularizuje i šire od granica naše zemlje!? Izletište na Jugovu je potpuno zapušteno, bazen ruiniran, šetalište prazno, a da je tu nekada bilo mesto za odmor svedoče samo zarđali tuševi i temelji kućica za odmor.
Zanimljiv je podatak da je upravo na Jugovu davne 1806. godine, po povratku iz Italije, Dositej Obradović stupio na tlo slobodne Srbije. Od njega nam je o Jugovu ovo ostalo zapisano: “He, braćo moja! Kako mi se čitav život kratak čini, dok smederevske nisam video predele! Ovde se vidi da ni Turci nisu lišeni zdravog ukusa. Oni su ostali kod Srba da im ovi zapovedaju, iako je donedavno bilo obratno, a samo da se ove lepote ne odreknu.”
Pa, da li smo se mi odrekli ove lepote?
